Zašto si majko izabrala baš moga oca

Hladna, zimska noć…

Prije trideset i koju godinu više, snijeg zapadao skoro do pendžera, ledenice zemlju dodiruju, dok noć vedra i pučina snježnog pokrivača prostiru se u nedogled. Stara naša kuća, šporet u ćošku… Pucketanje grančica remetilo je tišinu i lomilo hladnoću izvana. Ja i mati same u tihoj noći. Kako sam samo voljela ove naše trenutke… Smjestila bih se u njeno krilo i osjećala joj brze otkucaje srca, majčinske tople ruke i plave krupne oči koje su izvirivale iz prekrasnog lica. Znale smo u tim noćima našim pričati o svemu – kao dvije najbolje prijateljice… U tom vaktu počela sam odrastati i osjećati simpatične poglede, prirodne ljepote, zvijezdano nebo, kišne kapi i lahor vjetra.

U toj vedroj noći pogledom sam milovala to najdraže moje biće, njeno umiljato lice, dok je milina preplavila moje tijelo. Njen pogled sjajem se kitio, duša njena u svakog se ugnijezdila, a tek srce – za svakog je kucalo.

I svaki put bi moje misli glasne bile : “Sigurno tako fina, mila i draga, majčice moja, imala si dosta momaka? Kako si pored svih njih izabrala baš moga oca?”

Dok bi se eho moje znatiželje prolamao malom i toplom sobom, trgnula bi se naglo i osjećala se neugodno… Ali sam i dalje željela se ugnijezditi u majčinu sudbinu i zadovoljiti svoju znatiželju.

Pogledala bi me pravo u oči, pomilova me po kosi i obavezno se milo osmjehnula, ali je i malo kao zastajkivala.

Sjećam se da sam uvijek bila dosadna, ko’ češa i držeći je za ruke, molećivo je ponovo pitala:

“Zašto oklijevaš? Znaš da se neću umiriti dok mi ne ispričaš sve tajne svoje?”, smijala sam se grohotom i pomalo je škakiljala po trbuhu. “A, voljela si ga sigurno?”, zadirkivala sam je pitanjima.

“Eh, ehh…”, malo bi se nakašljala, kao da joj je trebalo i vremena i sjećanja da započne svoj početak… Početak i lijepog i odgovornog i teškog i preteškog.

“Nije u našem vaktu bilo ko danas, ćeri moja!”, gladila bi me i dalje po licu, a ja sam osjetila kako se njeni dlanovi kupaju u znoju.

“Istina je da sam bila fina ko slika, i mogla sam birati svakog momka… Ali nije se nas pitalo u tom vaktu…? Istina je da je tvoj otac bijo naočit, visok, zgodan, lip, ali nije se smistijo u moje srce, u moju dušu… Bilo je i lipših… Ali, naše želje su ostajale samo puste želje, skrivene u našim njedrima – za sva vremena.”

Tog trenutka bilo mi je žao što je vraćam u sjećanja, koja je potisnula davno iz svojih snova.

Promatram je ispod oka, a ona se zagleda u jedan ćošak – kao da čeprka po prošlosti davnoj….

“Bila su to srcu draga vremena… Ali nije se tada izlazilo ko danas. U tolko vremena naiđe neka piranija… Strahovale smo danima – da li će nas pustiti… Samo nam je to bilo na pameti… Te dana letiš po njivi, po bašči i po kući… I još zapitkuješ – da li ima još nešto da se uradi? Ustaješ još ranije, ostaješ do kasno, samo da bi se smilovali i na piraniju nas pustili. Nikada nismo odlazile same… Sa nama je išlo neko starije čeljade iz kuće – strina ili tetka i kuda one okom i mi skokom. Bile smo, valja mriti lipo obučene, lice nam se rumenilo ko đul, obrazi čisti – po njima bi insan haman piso… Nije tada bilo ni karmina, ni mrišala, ni rumenila… Bile smo fine same od sebe, visoke, naočite… i svi su se okretali za nama… Na jednoj strani su bile cure, a na drugoj momci i nije bilo prići blizu… Ne do Bog da te takne rukom neki momak – nama bi se morala za njega udati. A danas, Bože lipi, sačuvaj! Jedno uz drugo – ko šipka uz bubanj… Samo da su što bliže. Ah, majko, moja! Sramote i grihote! – nesvjesno bi povisila glas moja majka i nastavila:

“Poslije ti piranija, najviše sam se radovala bunaru, kojeg smo svaki dan obilazile, umivale lica zajapurena, prali haljine i vodu nosile. Iskupim ćeri moja, i što se zaprljalo, a bogami, ponekad i čistog stavim da se pere i tako sam mogla dulje ostati na potoku – koji nam je titro ispred razdraganog lica i nauma”, nadovezala bi se lagahno, pogledala lijevo, pa desno, a potom opet pravo u moje oči:

“Nedaleko od kuće žuborijo je taj naš potok, bistar – ko suza, leden i brz… Koja divota… Okolo mirisi šarolikog cvijeća, behar se prosuvo po voćnjacima, a mi haljine gruhamo o čisti kamen i pjevušimo. Momci su dolazili sa sviju strana… Imaš da biraš… Nije k’o danas da imaš samo jednog i samo u njega ćiriš. Dok smo milovali pogledom brzi i bistri potok, rukama prali platna šarena, momci su sejrili po nama…

Nikad nisam ni pomislila da ću se udati za tvoga oca…

Dolazijo je i on i odlazijo… Ali su i drugi bili u mojoj blizini… Ja sam bila mlada, puna života, radosti i imala sam želju da još koju godinu curujem – pa tek sam imala šesnes godina. Bila sam jedina u oca, a majke se nisam ni sjećala”, izgovarala je ove zadnje besjede sa sjetom u sebi i nastavljala dalje:

“Znaš, dijete drago, kako smo se radovale jesenjoj berbi kuruza? To je u onaj zeman bijo najlipši doživljaj. Cure bi se raskrilile po njivi i brale bi i brale, a oni, Bog im sudijo, sićušni haman po dva bi u ruku stala… Ali taj dan nismo osjećale ni umor, ni letanje po njivi, ni izgrebanost po rukama i nogama… Iščekivale smo mrklu noć i da započne perušanje. Tada su bile blage jesenske noći… Hrpa podugačka, cure sa jedne strane, momci sa druge, a između sitni kuruzi, koji mame i nas i nji preko puta”, vratila je sjećanje pa je nastavila dalje svoju životnu priču iz mladosti:

“Tu noć se iskupilo dosta momaka… Sjećam se, ko da je večeras bilo… Sve lipši – od lipšeg… Misliš u sebi – kojeg ćeš zagledati? Ispred mene uredali se i čekaju. Svaki od nji je preturo po hrpi dugačkoj – ne bi li našo lip kuruz sa pravilnim redovima, nanizan do samoga vrha i onako iz prikrajka smiješili se i išaretom pokazivali – da baš nji odaberem. I tvoj otac je bijo u toj gomili momaka. Domaćini su bili ljubazni… Obično su znali skuhati kestena, ispeći dobru bjelu bundevu… Bilo je, valja mriti, i kahve… i častilo se od srca. Ali, nama se više urezalo u odsjaju lampaša molećivi pogledi momaka, koji su pružali kuruz i čekali da se odlučimo. U jednom trenutku ispred mene je sjevo momak – koji mi se najviše dopadao. Gledila sam u njega i nekako mi je srce treperilo, a ispružena njegova ruka mamila je da uhvatim polu kuruza – koja je virila iz njegove košćate težačke ruke”, gledala sam je milo dok je vraćala svoje sjećanje.

“Ali, sinko, treba dobro paziti… Treba uzeti pri samom vrhu taj sitni žutac da nam se ruke ne bi dodirnule… Treba svoju čast sačuvati. Ruku sam lagahno spustila na sami vrh kuruza i zaokrenula na stranu. Prelomi se! Pa, haman, preko pole i držim ja svoju polu, a on svojom polom kuruza prkosi ostalim momcima ispred nosa”.

“Pogledajte, koja ravnina! Ko da smo žagom rezali, ravana ko dlan… To je znak da sam joj drag!”, smijao se grohotom mladić ispred mene, prkoseći jaranima”, a onda sjećanje je vrati na moga babu:

“U tom trenu sejrila sam tvoga oca, koji je bijo smrknut. Navuko crne, debele, obrve na oči i nešto je gunđo u svoja njedra… Nisam razumila o čemu je haberijo. Posli više nisam obraćala pažnju na njega… Samo u neko doba noći soči da ga nema među ostalim momcima. Ali me to nije plaho brinulo i onako sam usput pomislila; “neka je baš otišo – misli on da je jedini na ovom svitu!”

U jednom trenutku majka se zamislila – kao da ispred vidi dugačku hrpu sitnih žutaca i momke preko puta… Sjećam se, uzela je gutljaj kahve, i zastala sa besjedama… i umirila se. Ja sam sva gorila od znatiželje.

“Što je dalje bilo, majko? – onako nemirna – u meni je sve vrilo… Čekam… kad će već početi sa nastavkom. Nastupio je mir i tišina… i, moja znatiželja.

“I šta bude poslije, majčice moja?”, gledala sam u nju, nestrpljivo iščekujući nastavak.

“Šta bude?”, lomeći prste, ipak je nastavila:

“Sutradan sam ustala prva… Još mi je od sinoć neka milina harala dušu, a ja sam mela kuću, pjevušila drage mi pjesme i bila sretna. U neko doba dana, proviri ja kroz pendžer i ugleda nekoliko nepoznati ljudi ispred kuće. Ne poznajem nikoga i pomisli sama u sebi – od kuda su ovi gorostasi došli…? Ne zna se – koji je od kojeg viši… Bome i lipo obučeni i kucaju džile na vrata”.

“Ima li bujruma, domaćine?”, čula sam njihove hrapave glasove i brzo otrčala u babinu sobu. Onako uznemirena, a srce lupa – ko da će mi iskočiti i u glas povika: “Babo, traže te neki ljudi!”

“A, kojim povodom, dijete moje?”

“Ne znam, babo…! Samo sam razumila – da tebe trebaju.”

“Ustao je otac polahko, bolest se davno uvukla u njegove stare i bolesne kosti – silazijo je niz drvene basamake, a one se rasušile i škripe. Sve se ori, a jadni babo lagahno se naslanja prstima – samo da se što manje čuju. Ja pomisli onako u sebi: “Kako ih nisam oblila vodom da zabreknu, sigurno bi manje škripale?!”

Poselami se babo sa neznancima i pozva ih u kuću.

Smjestiše se oni u gostinjsku sobu… Male su to sobice bile – dok uđu tri čojka – soba već puna”, nasmijala se majka od uha-do uha.

“E, moja, ćeri lipa! I ja se nama smisti ispred vrata, i jesu bila neka drvena sva šuplja, haman ih sviju mogu sejriti unutra i čekam… i čekam – šta će biti?.

Prvo su pričali o brezveznim stvarima. Kakva je litinja? Je li dobro sve rodilo? Je li se drva nabavilo?, a i ja ispred mislim se u sebi – “ma, jebala vas, haman što ne bi rekla – litinja, de pričajte pošto ste došli?”. U jednom momentu k’o da su svi ostali bez eglena i nastala je tišina…Činilo mi se samo brzi otkucaji moga uznemirenog srca – remetili su tu tišinu.

Odjednoč se začu muški hrapavi glas:

“Eto, Mehmede!, tako se zvao moj otac, dodala je majka i nastavila:

“Da mi, ne bi više kolišili – ja ću preći na stvar, pa kud puklo – da puklo! Mi ti imamo lipog momka na ženidbu, a čuli smo da i ti imaš bogami finu ćer za udaju… I mi smo došli prositi je…”

Moja mati u tom momentu kao da je bila ispred tih istih vrata, počele su joj se ruke tresti i disala je ubrzano, ali je nastavila sa kazivanjem prenoseći svaku besjedu svoga oca:

“Ma, kakvu ćer za udaju?! Samo je postala… Šesnes lita je samo njoj… Do kraja ne zna ni nos obrisati!”, čula sam babin odgovor i meni bide nešto lakše u prsima i pomislim:

“Neda mene, moj babo, nikome!”

Opet se javi onaj grlati:

“Mi smo izdaleka, i ranom zorom smo se uputili, a momak, eno leži kod kuće i ne ustaje sa dušeka… Prostrilio se, Mehmede! Razbolio se …! Haman, niti šta jede – niti pije i samo želi tvoju ćer da oženi. A, čuvo sam – da i ona njega hoće?”, opet isti glas se čuje.

Sjeća se mati:

“A u meni-sve vrije… Što je još gore i ne znam o kojem momku se priča”, nastavlja moja mati sa sjećanjem, čas porumeni, čas poblijedi, čas se i smiješi.

Odjednom sam začula svoga oca, priča majka tiho:

“Mi se ispričasmo, a ja u behutu i ne upita – ni odakle ste?”

“Kada sam čula ovo babino pitanje, naćuli uši – jedan dio marame skloni sa uha… Kad ono opet, poznati glas se javlja:

“Mi smo ti od Jezerskog grada… Podaleko je to bolan, Mehmede! Ali za dobro čeljade ništa nije daleko i da je još i dalje – mi bi isto došli. Šta ćeš, kad onaj moj sin neće ničiju – nego nju… I mi odavde ne idemo – dok ju ne povedemo… Pa, sin mi bolan, Mehmede, umire od jada!”

“Zašto niste sina poveli?” – čula sam babino pitanje.

“On niti s kim romoni – niti govori, niti jede, niti pije, i sve gledimo kada će izdahnuti. Ako mu što bidne – vi ćete ga nositi na duši! I tvoja ćer je rekla – da bi se za njega udala”, brzinom je grlati pričao – ne dajući nikom da dođe do riječi.

“Vidjela sam kroz malu rupu na vratima oca kako se pognuo, haman do poda… i gleda ispred sebe. Ja sam samo u sebi molila: “Ne daj me, babo – da me vode, nedaj me, babo – nisam ja još za udaju!”, i drhtala sam ko prut u uskom i mračnom hodniku”.

“Pa, kad je tako – da ne bi momak izdaho i ja ga nosijo na duši- eto, neka vam bidne po volji! Isprosili ste moju ćer jedinicu.”, čula sam babin drhtavi glas, dok je govorijo.

Kad sam čula razgovor, pobjegla sam nama u sobu i iz glasa zaplakala… Soba se okretala oko mene, sklupčala sam se u budžaku, a svilene dimije klizile su po mojim teškim nogama koje nisam ni osjećala.

Dotrča strina, koja mi je bila ko majka i ona zaplaka… Ali je tiho kroz suze govorila:

“Ne plači, ćeri! I to se mora…! To je sudbina nas ženski da napuštamo svoja ognjišta i da odlazimo u nepoznato… Pomiri se s tim…! Što prije se pomiriš sa sudbinom svojom – biće ti lakšnje… Svejedno, ništa ne možeš učiniti…! Gore visoko – dole tvrdo!”, dok me strina smirivala svojim mehkim glasom-gladila me i brisala suze sa mog blidog lica.

Došao je babo, sjede kraj mene, suze su virile iz njegova dva krupna oka, samo sto se nisu skotrljale i nastavi:

“Moraš, ćeri, poći! Izdaleka su čeljad došla! Izgleda da je došo taj vakat. Teškim srcem ti ovo govorim, ali tako mora biti… Spremi se…! Dalek je to put… Ponesi svoje haljine i slušaj! Budi pametna, i nemoj svoga babu obrukati!”.

Vidila sam da je sve gotovo, da je to već davno ispisano sudbinom i strina mi je pomogla da se spremim i nešto haljina stavim u bošču i krenuh na put bez povratka.

Ni dan danas ne znam kako smo prepješačili taj dugački put, koji je bijo i brdovit, i blatnjav i sve rupa do rupe… A ja sam cjelim putem ćutala… i ćutala… Nešto me u grlu gušilo, hodajući i uzbrdo i nizbrdo i nisam osjećala svoje noge – koje sam po putu teškom mukom vukla, a goleme suze sam krila da ih ostali ne vide.

Nakon dugog putovanja – pomolili smo se kući, gdje nas dočeka jedna skromna i umiljata starija žena i zagrlila me.

“Evo, stigla moja nevista, moja radost…! Vide kako mi je samo fina – fina nema šta… Ko bi drukčije reko, bome bi se ogrišijo!”

Onako sva rumena u licu – sejrim okolo – da vidim, đe je taj bolesnik?

Ponovo se oglasi svekrva:

“Zovite, Osmana, nama da se vrati! Neka ne ide u Cazin! Recite mu da se je oženijo! Lipa nevista je naša u budžaku!”

Moja mati se sada iz glasa nasmija, dok je pričala – k’o da ponovo osjeti to davno vrijeme i mudrost njenog svekra, koji je uvjerljivom pričom uspio omekšati srce njenog oca i isprositi njegovu ćer jedinicu, lipoticu u onaj zeman i kroz smijeh je dodala:

“Uh, kako u Cazin da ide, a maloprije se bijo prostrilijo…? Umiro…? Samo sto nije jadnik izdaho?”. Dozvaše oni njega i ja sejrim… Ide momak – brzim koracima… Smješka se… Gledi me, onako ispod oka… Oženijo se dečko… Nije moro ni po mladu ići!”

Dok sam slušala svoju majku i pratila njene pokrete, njene promjene raspoloženja, njenu ozarenost, njenu iskrenost, njenu čednost i njenu tugu – ipak se iz dubine njene duše nazirala i sreća i postojanost u vremenu – bez vremena. Bila je ona najnježniji insan, koja je sebe podarila nama – podarila je sebe i njemu, koji je bio i naočit i visok i lijep – podarila je sebe u cvijetu svoje šesnaestogodišnje mladosti… i ostala dostojna babinih želja, ostala je dostojna svoga doma, svoje porodice, svoje mladosti. Dostojna – kako to i dolikuje mojoj majci…!