Mirsad Crnkić, Komandant “511 sbb”
– Djeca su od umora brzo zaspala… A ja sam ostala budna sa nekim jakim unutarnjim nemirom koji je kolao mojim venama… Mnoga pitanja su visila u zraku: „Šta li moj, Mirso, sada radi?“.„Da li je dobro, Bože jedini?“.„Zašto se ne javlja?“.„Ma, samo da mu čujem glas, bilo bi mi lakše!“.„Pa, zar je to puno što tražim, dragi Bože?“…Nebo se otvorilo, pljusak kao iz kabla udarao je o pendžerska okna. Nisam imala mira. Nešto me počelo gušiti. Ustala sam i krenula kao u bunilu do pošte, da nazovem Mirsada i da umirim svoju nemirnu dušu. Strina me zaustavi i reče da je već odavno prošlo pet sati i da pošta više ne radi.
„Ići ćeš sutra ujutro, draga Senka, i ja ću sa tobom“ – tiho mi je govorila strina i pomagala da se smirim.
