Senkin san o smrti Komandanta Crnkića!

Mirsad Crnkić, Komandant “511 sbb”

– Djeca su od umora brzo zaspala… A ja sam ostala budna sa nekim jakim unutarnjim nemirom koji je kolao mojim venama… Mnoga pitanja su visila u zraku: „Šta li moj, Mirso, sada radi?“.„Da li je dobro, Bože jedini?“.„Zašto se ne javlja?“.„Ma, samo da mu čujem glas, bilo bi mi lakše!“.„Pa, zar je to puno što tražim, dragi Bože?“…Nebo se otvorilo, pljusak kao iz kabla udarao je o pendžerska okna. Nisam imala mira. Nešto me počelo gušiti. Ustala sam i krenula kao u bunilu do pošte, da nazovem Mirsada i da umirim svoju nemirnu dušu. Strina me zaustavi i reče da je već odavno prošlo pet sati i da pošta više ne radi.

„Ići ćeš sutra ujutro, draga Senka, i ja ću sa tobom“ – tiho mi je govorila strina i pomagala da se smirim.

Senka Crnkić: Sanjala sam ružan san o svome Mirsadu!

– Kiša je i dalje rominjala, a mene je savladao umor i zaspala sam. Odjednom sam se našla u Krupi, u svojoj kući koja je bila tako posebna u ovom prekrasnom sunčanom ozračju. Blizina Une i drveni mostovi posebno su očaravali naš dom i snove moje. Ja i moj Mirso odjednom plovimo našom lađom, nekom zelenom površinom koja je bila okupana sunčevim sjajem, a nebo je nestajalo u daljini. Svježina modrih kapi je milovala naša ozarena lica i osmjehe koji su odzvanjali negdje daleko… Postojimo samo mi i naša sreća… Kao da nikoga nema na ovom dunjaluku… Moj Mirso je u jednom trenutku zaveslao svom snagom i kao da je izgubio kontrolu nad kormilom. Prevrnuo se i nestajao u dubokom viru koji se brzinom munje vrtio u krug. Ja sam nekom jakom silom izbačena na obalu i izbezumljeno zvala u pomoć. Vidjela sam samo njegovu ruku koja je vapila za pomoć i gubila se u vrtlogu. Dozivala sam u pomoć, okretala se na sve strane, još glasnije vikala, derala se, plakala… ne bi li me iko čuo… Pokušavala sam uhvatiti njegovu ruku i svaki put kada sam bila na dohvatu da ga zgrabim… njegova ruka mi je izmicala i postajala još dalja…. Bila sam nepomična… Kao da sam lancima vezana bila… Uzalud sam dozivala u pomoć… Vrištala… Niko me nije čuo… Niko nije osjetio moje vapaje… Gledala sam nemoćno i nepomično, dok je ruka u vrtlogu nestajala… Plačem, vrištim, trgam čelične okove, ali i dalje sam prikovana, nemoćna… I dalje niko me ne čuje… Vrtlog je sve jači, brži, proguta ruku i nestade posljednja slika u vrtlogu nemira… Vrisnula sam… Mirsoooooo!!! Čuo se vrisak do neba i još dalje…

– Skočila sam, sjela i nepomično gledala u prazno… Gledala… gledala… gledala… Ušla je strina u sobu i upita: “Senka šta ti je? Šta si sanjala? Čula sam da vrištiš i dozivaš Mirsu?“.

– Gledala sam u pravcu njenih pitanja i ćutala, nijema, bez trunka snage u sebi…Kao da sam izgubila glas… Ni dan danas ne znam ko mi je donio vode… Strina me privila uza sebe i tješila:
“Ne boj se, mila moja, mi smo sa tobom, čuvaj se Senka! Vidiš kako si djecu okaharila. A znaš da možeš i maksumu malom u trbuhu naškoditi! Čuvaj ga, dijete drago!“

– Malo kao da sam se pribrala, predahnula i dalje gledala sam u prazno. Htjedoh da idem do komande i da se uvjerim da je moj Mirsad dobro i da smirim moju zamrlu dušu. Strina mi je pomogla da odem do kupatila… Gledala sam sebe u ogledalu… Gledam, a ne poznajem sebe, gledam, a ispred ne vidim ništa, ispred samo vidim vrtlog i ruku koja moli. Tresla sam se kao list na grani, duša iznemogla, noge odsječene i um pomućen…

– Dok sam tako skrhana od snova izlazila iz kupatila, srela sam nekoliko ljudi kako ulaze u kuću. Tiho, kao da se kriju od nekoga ili nečega. Bilo mi je čudno, ovako rano da dođu, još po ovom nevremenu, prolomu oblaka. Smjestili su se u boravku i još sam primijetila i par žena kako prilaze avliji. Šaputali su nešto, a kada su primijetili da ulazim u boravak odmah su utihnuli… Poselamila sam se i izašla iz kuće. Strina me u stopu pratila i taman na izlaznim vratima ugledala sam auto kako staje u dvorištu i izlazi doktorica Fadila koja me uljudno zamolila da se vratim u kuću. U prvi mah nisam se odmah snašla i doktorica mi je dala nešto da popijem… Nisam odbila, ali poslije sam bila kao neki robot, niti sam živa, niti sam mrtva.

– Vukla sam nogu za nogom, tako su me doveli do sobe i lagahno me spustili na krevet… Doktorica je sjela kraj mene, a ja sam joj ispričala ružan san koji sam snila pred rani sabah… Moje bolno pitanje prohujalo je tišinom: “Hoće li mi neko reći kako je moj Mirso? Što mi se ne javlja? Samo da mi je čuti da je dobro?“.

Kao izdaleka sam čula doktoricu kako mi priča:

Turbe Komandanta Mirsada Crnkića, “Solile” Jezerski

“Senka! Moraš biti jaka! Moraš, Senka, biti hrabra! Sve to moraš, mila, zbog svoje djece; zbog svoje Adriane, zbog svoje Almire, zbog svog nerođenog sina!Teško mi je ove riječi izustiti, ali moram ti reći, mila moja. Moram…, a svima nam teško padaju ove riječi. Teško nam pada ova istina… Danas u pet sati ujutro poginuo je naš komandant Mirsad Crnkić i njegov pratilac Nihad Bužimkić, izvršavajući borbeni zadatak u rejonu Todorava, danas 13. juna 1994. godine“.

– Pala su nebesa na mene, srce mi se steglo, gušilo me, povikala sam; „Neeeeee! To nije istina!? Moj Mirso je živ!? Moram ga odmah vidjeti! Vodite me njemu!“ – odjekivale su moje želje i nestajale u vrtlogu istine ispraćajući ruku koja se pozdravljala sa nama, sa mnom, sa životom, sa istinom…

Senka je nakon 22 dana od tuge, bola, rodila svoga sina sa samo 6 mjeseci i dva dana, koji je danas odrastao čovjek i ponosno nosi ime svoga oca, Komandanta “511 slavne krupske brigade” Mirsada Crnkića…