Ajša i Nazif ispredali su najljepšu bajku svih vremena!

Dok je lampa sa neravnog duvara tjerala tamu u maloj sobi, dotle je jedan plamičak svjetlosti nenadano se iskrao i lagahno titrao razdraganim obrazima Ajše i Nazifa, čiji blistavi pogledi su ispredali najljepšu bajku svih vremena. Vrijeme kao da je stalo i zapisivalo svaki njihov damar, koji na mehkom dušeku ispijaju svoje želje. Ajša se trgnu iz blagog naručja svoga Nazifa i tiho ga zamoli:
– Nazife! Stid me oblačiti se pred tobom! Šćela sam da sačekaš malo u hodniku, dok se spremim za spavanje? – sagnula je sramežljivo glavu i čekala odgovor.Nazif se nama dignu sa dušeka i uzvrati svojoj hanumi: Čekaću ispred vrata! Nemoj ni hititi! Nećemo dati vremenu da ide ispred nas! – šeretski se nasmija i polahko je izlazio zatvarajući vrata za sobom.

Ajša ostade na trenutak mirna i pribrana sa pogledom u mrklu noć, koja je čekala na njih. Zatim se dignu brzo na drhtave noge, a srce joj glasno lupalo ispod šarene bluze. Pruži korake do budžaka i štedeći vodu prvo opra noge, a zatim umi se hladnom vodom. Svoju tanku vestu smota i stavi je u praznu rafu njihova ormara. Gutljaji hladne vode kvasili su joj suho grlo, a svilena mahrama prekri joj fino oblikovana ramena, dok su pramenovi kose lepršali po njenim nabreklim njedrima. Iz svoga cegera izvadi dugačku svilenu spavaćicu bijele boje sa nježnim rozim cvijetovima po sebi i sjeti se trenutka kada je majka Đulse vratila se jednom sa pijace i tutnula joj u krilo šarenu spavaćicu – da joj se nađe pri ruci – ako zatreba. Takva haljinka se čuvala za, ne daj Bože, bolnice, ili baš ovakve prilike.Spavaćica k’o da je po njoj mjerita, padala je po njenom fino izvajanom tijelu, i sejrila se od glave do pete – i zadovoljna je pravila lagahne korake do raskrilitog dušeka, prekrivenog bijelim čaršafom, a crljeni karirani jorgan i jastuk bili su smotani na uzglavlju njihove ležnice. Najradije bi se umotala u to šarenilo i zabranila i zraku i svjetlosti i Nazifu da je dodirnu. Voli ga, drhti sva od ljubavi, a neki golemi stid zarobio je njenu usplahirenu dušu.
Takve joj misli prekide Nazif, koji tiho uđe na prstima u sobu i zatvori vrata:
– Jesi li dobro, lipa moja? – i spusti se lagahno kraj njenog glasnog srca, milujući prstima njenu lepršavu kosu.
Nešto je bilo sveto u toj ljubavi, koju neprimjetno pomilova načičkano zvijezdano nebo kroz uski pendžer i osvijetli njihove staze i brežuljke. Sramežljivo, ipak, raskrili Nazif kockasti jorgan i prekri njihove strasti i
njihove nevinosti. Uzburka se svaki ćošak njihovog bića, dok su ispisivali svoje nemire na bjelini njihove čednosti…
Zora isprati mrklu noć i probudi Ajšu koja je uspjela na tren zaspati. Otvori snene kapke, kolutajući očima po plafonu, a zatim spusti blagi, sramežljivi pogled na svoga Nazifa, koji se pored nje umiljato smiješio melecima. Crna, gusta, kosa prikrivala mu je čelo, dok mu je desna ruka mlitavo visila oko njenog vrata. Brzo pogled spremi u stranu i zamisli se nad samom sobom:
„Kako ću sada svima pogledati u oči? Hoću li se snaći u novom domu? Samo da mi što ne zapne za noge i ne usadim se na vrh nosa? Neka prođe ovaj dan, a sutra će već biti lakšnje?“, kukala je u sebi i dizala se usplahirena Ajša polahko na noge.

Brzo obuče plave dimije i bluzu, skupi valovitu kosu, koja je još po krajevima bila mokra, i zavila je tegetnu, svilenu mahramu. Neki stid obuze joj ponovo tijelo, a pogled pokraj Nazifa ostade joj ukočen… Bijeli čaršaf, njenog poštenje – bio je ofarban u crveno! Nazor je htjela izvući tu crvenu bijelinu ispod Nazifa i sakriti negdje u budžak, ali nije joj pošlo za rukom. Nazif se samo okrenu na drugu stranu i još jače stisnu njeno poštenje. Taman, dok se pripremala da napusti sobu, čula je i Nazifa:
– Evo, sa’ću i ja ustati! Neću da budeš sama! Ajša, mojoj sreći nejma kraja! – ustade brzo na noge i stisnu se jako uz nju i poljubi je u obraz.
Dok je slušala njegove riječi, sagnu se brzo da sakrije to crvenilo na sred čaršafa, ali je prekinu Nazifov glas:
– Ajša, ostavi to! Najrađe bi sa ovim čašafom obletijo sav dunjaluk! Svima bi pokaz’o tvoju pripadnost samo meni, koju si čuvala za ovu našu noć i dičijo bi se do neba! Zato, neka bar mati dođe i vidi tvoje poštenje! – brzo navuče hlače i majicu na sebe i još jednom nježno zagrli svoju hanumu.
Ona se trgnu iz njegova naručja, sledi se i pomisli:

– Zar će svi morati gledati u njenu čednost? I svi će znati šta je sinoć bilo? – ispraćala je pitanja i sve više rumenila po obrazima.
Krenuli su zajedno u kuhinju u kojoj su djeca ležala po podu, sve jedno do drugog. Prođe pokraj njih obazrivo, da ne bi koje učepila, obrisa crni šporet i naloži vatru. Nazif je bio u njezinoj blizini, zadirkiv’o je i umilnim riječima i svojim nježnim rukama. Voda je već vrila za kahvu, a fildžani su bili poredani i čekali da se skrase u rukama ovih dobrih insana i da im otvori snene kapke. U tom se otvoriše vrata i prva se pomoli svekrva, a nama iza nje i svekar.
Ajša skoči na noge i pritrča prvo svekru, poljubi ga u ruku, a zatim i svekrvu.

– Sabahajrula, babo i mati! Jeste se naspavali! – i sagnu se da posluži prvo starješinu sa vrelom jutarnjom kahvom.
Počeše se i djeca dizati, jedno po jedno, i odlazili su na zahod i da se umiju. Na brzinu puna kuća čeljadi i još Ajša među njima. Sve je to sa nekim posebnim ushićenjem i velikom radošću posmatrala svekrva Zuhra. Odjednoč sekrva se negdje izgubi i nije je bilo zadugo. Kada se vratila, bila je vesela i čas je milovala pogledom svoga sina Nazifa, čas svoju nevistu Ajšu, dugo ne skidajući pogled sa Ajše…
– Lipa, naša Ajša! Sade sam sigurna da si na svom mistu! Vidla sam svojim očima tvoju čednost! Vaku sam nevistu šćela za svog Nazifa! I Bog dragi mi usliša želju! – smijala se na sav glas od dragosti i sve faćala pogled svoga Jusufa, da se prisjete i njenog poštenja.
Ajša je po kozna koji put propadala u abez i ponovo se vraćala. Nije mogla ni riječi izustiti, a njen Nazif se šepurio i ispod oka sejrio svoju ljubav, koja ga sinoć ispuni obavezom da je čuva, voli i poštuje do sudnjega dana…