Dok je lampa sa neravnog duvara tjerala tamu u maloj sobi, dotle je jedan plamičak svjetlosti nenadano se iskrao i lagahno titrao razdraganim obrazima Ajše i Nazifa, čiji blistavi pogledi su ispredali najljepšu bajku svih vremena. Vrijeme kao da je stalo i zapisivalo svaki njihov damar, koji na mehkom dušeku ispijaju svoje želje. Ajša se trgnu iz blagog naručja svoga Nazifa i tiho ga zamoli:
– Nazife! Stid me oblačiti se pred tobom! Šćela sam da sačekaš malo u hodniku, dok se spremim za spavanje? – sagnula je sramežljivo glavu i čekala odgovor.Nazif se nama dignu sa dušeka i uzvrati svojoj hanumi: Čekaću ispred vrata! Nemoj ni hititi! Nećemo dati vremenu da ide ispred nas! – šeretski se nasmija i polahko je izlazio zatvarajući vrata za sobom.